RAĐANJE „ROMANSE MESEČARKE“!

Jedne večeri, pod velom mesečine, sedeh iza raskošne smokve, kada na balkonu jedne kuće

ugledah devojku koja beše okupirana svojim mislima toliko da ne primećivaše ništa oko sebe. Beše

mlada, telo joj je čeznulo za životom, a pluća za vazduhom. Jedinstvo svih mirisa oko mene i svih

nebeskih tela vidljivih u tom trenutku, u meni stvori sinesteziju, odnosno, bodlerovski rečeno, osećaj

sveopšte povezanosti, koji se u tom trenutku razli i razvi kroz zelenu boju života, bujanja, mladosti i

svežine.

Iako je njeno telo bilo slika sveže i jedre voćke, njene oči, pod sjajem meseca, izgledahu kao

biserne, a u njima se mogla nazreti zima u proleće.

Shvatih da su njena usta odavno osetila miris gorčine.

Ponesen mirisima, utonuh u svoje misli, koje su se graničile sa polu-snom, a iz te snohvatice me

trže razgovor dvojice muškaraca, koji se međusobno nazivahu kumovima, ako sam dobro čuo. Jedan od njih beše mladić, a drugi - sredovečan čovek.

Devojke više nije bilo na balkonu, a jedino što sam video bile su krvave stope koje je mladić

ostavio za sobom.

Vraćao se iz rata i, svestan bliske smrti, molio oca devojke “zelene puti, kose zelene” da ga pusti

da poslednji put vidi svoju dragu.

„Ali ja nisam ja, niti je moj dom više moj“ - bile su najupečatljivije reči koje sam čuo iz tog

razgovora. Nedugo zatim prolomi se strašno saznanje nada mnom da je lepota devojka, koju mladić želi da vidi, i koju ja već videh, okončala svoj život.

U meni se prolomi zeleni krik nemoći i besmisla vrtloga užurbanog kretanja planeta usred rata.

Devojka je morala užurbano da odraste, spali bajke i gleda kako lepota sveta gori pred njom. Bila

je poput cveta koga zarobi mraz dok gleda u visine.

Nada koju je imala svakog je dana nepovratno isticla u zelenu tugu, poput krvi koja je rumeno

cvetala na grudima mladića. Čekala je, nadala se, cvetala je, ali činilo se uzalud. Svaki dan joj je prolazio sporo kao godina, upala je u začarani krug gubljenja.

Iz njenih očiju, a one su ogledalo duše, pročitao sam zelenu baladu.

Od tuge se ostari za tren, mraz sagori zalenilo života i pretvori ga u jed, miris tamjana i bosiljka.

,,Zeleno, volim te, zeleno!“, poklič života i krik smrti, poraza i ništavila. Ukus žuči, kao oponent

mirisu življenja. Svežina mentola i aroma bosiljka, postaju opore slike užasa i gubitka mladosti.

Moja pesnička duša gorko jeca i proklinje sve koji gaze mladost i život.

,,Zeleno, volim te, zeleno!“

U Lorkimo ime,

Milica Vlajković